Bogdan Tirnanić

U spomen na nedavno preminulog Bogdana Tirnanića, najpoznatijeg hroničara života u Beogradu, navodimo odlomke iz njegovog teksta o Karađorđevoj ulici. Radi se, zapravo, o svojevrsnom programu urbane obnove, kome se ni danas nema šta zameriti. [1]

Jedna od najvećih lagarija koju ste ikada čuli jeste ona o tome kako će kad na vrbi rodi grožđe Beograd izaći na obale svojih reka. Kao što je poznato, taj je projekat opet odložen za malo sutra i sva je prilika da ni ova generacija neće doživeti ostvarenje utopije „Beograd, rečni grad“. Mišljenja smo da je to sjajno. Jer, istini na volju, koj će moj Beograd na rekama.
(...)
Ali...
Samo krajnje nerazuman odnos prema gradu (čitaj: mržnja) ne vidi da je Karađprđeva ulica, sada samo dno Beograda, njegova rugoba pred licem sveta, podzemlje i deveti krug istovremeno i njegova potencijalno najlepša avenija, jer se u njoj, i oko nje, nalazi bar desetak epohalnih građevina i bar još par tuceta dokaza da je ovaj kraj možda jedini singidunumski kvart kojim se Beograd uključuje u graditeljske tradicije evropskih gradova i njihove arhitekture. Treba li boljeg dokaza za to od zgrade „Zanatske zadruge“. Ipak, pomenimo još i hotel „Bristol“ i čitav blok oko njega, podnožje mosta iz Brankove ulice, te, na drugoj strani, zgrade od broja 41 na savskom pristaništu do onih na uglovima Zagrebačke i Kameničke ulice, gde je, u jednoj od kupola, svojevremeno stanovao slikar Ljuba Popović, i dalje, niz čvrstih, lepih građevina u tim i drugim poprečnim ulicama prema Gavrila Principa. Da i ne govorimo o stepenicama koje Karađorđevu povezuju sa Kalemegdanom i Pariskom ulicom, i preko Kosmajske sa Kosančićevim vencem, glavnim istorijskim jezgrima grada, takođe prepuštenim neumitnom propadanju.
Ovim, naravno, ne otkrivamo arhitektonsku Ameriku, niti naš apel predstavlja nešto apsolutno novo (...). Ali, pošto smo mi protiv (...) svakog radikalnog preuređenja rušenjem i malourbanističkom kozmetikom novodobijenih poljana, smatramo da ništa ne stoji na putu da se već sada, odmah, pristupi revitalizaciji ovog dragocenog gradskog jezgra.
(...)
Projekt pravog preuređivanja ove, kao i svake druge ulice, ne zahteva u prvom trenutku neke radikalnije zahvate u postojeći gradski život i njegove uslovnosti. Nikakva pešačka zona. Nikakve oaze rekreacije. Naprotiv. Treba poći obrnutim redom. Na primer, učiniti hotel „Bristol“ ugostiteljskim uzorom. Ili povećati do nerazumne granice gradske takse na prodajni prostor za kuglagere, štavljene kože, vasionske brodove u neispravnom stanju, staro gvožđe, linoleume, eksplozive i otrove, prljavu vodu i sve što se u ovom trenutku inače prodaje u Karađorđevoj ulici, a smanjiti namete i garantovati potrebnu policijsku zaštitu za sve delatnosti iz tzv. male privrede. Terati prostitutke na stalne lekarske preglede i posete frizeru.
Zatim, omogućiti realizaciju projekta grupe mladih pozorišnih radnika (...) koji žele da preurede jedan od magacina na savskoj obali, kako se to inače radi u Njujorku i drugde, gde istrošeni industrijski i privredni objekti služe sve više kulturnim sadržajima. Isto tako, podržati staru inicijativu da se jednom od beogradskih umetničkih fakulteta ustupi zgrada „Zanatske zadruge“. Usloviti finansiranje BITEF-a i sličnih manifestacija njihovom obavezom da se sve priredbe koje zahtevaju posebne ambijente održavaju u prostorijama oko ove ulice. Podržavati preseljenje grafičke industrije, njenih malih i srednjih kapaciteta zapravo, u taj deo grada, otvoriti knjižare u ulici Kraljevića Marka. Vršiti stalnu turističku propagandu tramvajske linije broj „dva“ koja prolazi kroz Karađorđevu ulicu i koja je, poznato je, jedan od najlepših beogradskih malih mitova za svakodnevnu upotrebu i lično sećanje. (...) Obnoviti prostor ispod mosta (...). Naći prostor za bioskop (...). Pomno održavati higijenu svih stepeništa iz Karađorđeve ulice prema Kosančićevom vencu i Pariskoj. (...) Sačekati dovršenje železničkog čvora i tada (...) pristupiti oživljavanju fasada. Staru stanicu ne rušiti (...), već je pretvoriti u tehnički muzej. Iskoristitit koloseke i otvoriti čelezničku prugu do Sajma i Adfe Ciganlije. Zasaditi drvored od Kameničke do Kraljevića Marka. I tako dalje. Rečju, voleti Karađeorđevu ulicu kao način da se dokaže kako nismo od juče i kako ne nameravamo da ovde ostanemo samo do jutra.
A reke? Reke služe da voda teče. Neka ih.

[1] Bogdan Tirnanić. Beograd za početnike (Beograd: Bogdan Tirnanić, Zoran Spasić i Miodrag Dramičanin, 1987), pp. 50-54.