Izložba o subkulturnim pokretima i urbanom kontekstu

Cracking the city je istraživački projekat o prostornom proizvodu subkulture i bavi se fenomenom porasta neformalne kreativnosti i inovativnih strategija u savremenom društvu.
Proces „lomljenja” predstavlja dinamički otpor zvaničnoj urbanoj hijerarhiji i obrascima ponašanja.

Izložba Cracking the city je deo kontinuiranog istraživanja načina komunikacije urbanog hardvera (građenog okruženja) i urbanog softvera (nematerijalnih procesa u urbanoj areni). Najvažniji učesnici u procesu „lomljenja grada” dolaze iz polja subkulture. Posledica suštinske promene okruženju kome se suprotstavlja, je evoluciji subkultura u stadijum opšte prihvaćenosti, što joj daje priliku da generiše dijalog sa zvaničnim centrima moći u cilju pomirenja i koegzistencije.
Dizajniranjem procesa umesto građenih struktura, subkultura igra značajnu ulogu u repozicioniranju javnog prostora i dekonstrukciji urbane hijerarhije.

Izložba Cracking the city je deo ovogodišnje produkcije organizaciji http://www.platoon.org/ (koja regrutuje pojedince iz mnogoborojnih kreativnih profesija) i PUF-a http://www.paraartformations.com/

Izložba traje do 25. jula 2009. godine u Platoon prostoru u Berlinu.

Totalni pejsaž

U kulturnom dodatku lista Politika od 25.4. ove godine objavljen je intervju sa arhitektom Miodragom Mitrašinovićem, šefom katedre za urbani i transdisciplinarni dizajn Parsons škole za dizajn u Njujorku. Profesor Mitrašinović je govorio o savremenim gradovima i sopstvenim istraživanjima, koja je objavio u dve knjige: Totalni pejsaž, tematski parkovi, javni prostor i Putovanje, prostor, arhitektura.



Navodimo neke posebno interesantne stavove iz intervjua:

(...) savremene gradove je nemoguće planirati u konvencionalnom smislu. Beograd je odličan primer da je to tako, ali i većina savremenih gradova širom sveta. Urbanisti danas koriste znanja i praktične odrednice koji su bile primereni vremenu pre 20, 30, a možda i 50 godina. Danas više od tri milijarde ljudi živi u oko 400 gradskih regiona širom sveta. Veštački horizont sve moćnije određuje ljudsko iskustvo, a kriza životne sredine je istorijskih razmera. Planiranje u tradicionalnom smislu više nije moguće.

Savremena arhitektura je, s druge strane, ograničena na domen zgrade, iako mnogi arhitekti imaju iluziju da to nije tako. Savremene gradove je nemoguće planirati kao jedinstvene homogene celine, ali se mogu osmisliti kao mreža mnogobrojnih, relativno autonomno povezanih slika i celina. Razmera u kojoj se danas može intervenisati nije razmera arhitekture i urbanog planiranja, već dizajna. Urbani dizajn povezuje pokidano gradsko tkivo. Jedino dizajnom može da se izbegne ova zamka i gradovi učine humanijim.

Prostori javne namene su u procesu agresivnog prisvajanja i privatizacije. To nije čudno, jer država nema sredstava da javne prostore održava, nema interesa da ih planira jer više ne može da ih kontroliše i prepušta ih privatnim investitorima na brigu kroz različite mehanizme, od kojih je jedan javno-privatno partnerstvo. Njujork je, recimo, u tom procesu već decenijama i taj sistem nije odraz nekakve privremene krize. (...) arhitektonske zvezde predstavljaju simbol poverenja koje naturalizuje nove forme potrošnje.

Drugo, još važnije: američko iskustvo pokazuje da se samo komercijalne urbane lokacije privatizuju. Veći deo gradske teritorije ne samo da neće biti nikada privatizovan, nego će grad imati sve manje sredstava da ih održava jer će trošiti sve više i više sredstava da bi održao iluziju partnerstva u centru. Zašto mi se čini da je proces samoorganizacije građana jedna od realnih mogućnosti u narednim decenijama.

Više o radu Miodraga Mitrašinovića možete pronaći na adresi www.thetotallandscape.net.